Život u mirnom naselju, gde su svi komšije i prijatelji, ponekad može biti i najlepši, ali i najopasniji. Tome je pridavao pažnju Luka, mladić koji je živeo u mirnoj ulici, obasjanoj sunčevim zracima. Njegov život bio je bez komplikacija sve dok nije upoznao Anu. Njena pojava bila je kao udara munje, iako ništa u njenom izgledu nije odavalo znakove nespretne drame. Bile su to njene oči, tiha, duboka i izražajna, koje su nosile nečiju tajnu. Tajnu koja je polako počela da preplavi Luka.
„Nikada se nisam zaljubio u ženu koju ne mogu imati“, mislio je. A Ana, ona nije bila samo nedostupna – ona je bila žena njegovog komšije. Komšija koji je bio uvek prisutan, ljubazan i prepun dobrih namera. I dok je Luka svakodnevno prelazio prag svog stana, Ana je postojala u njegovim mislima, u njegovim snovima. Kako je mogla da bude toliko blizu, a opet nedostižna? Nikada je nije video bez njenog muža, Marka, u blizini. Ali Luka nije mogao da prestane da je gleda iz svoje sobe.
Početak tajne
Vozio je bicikl kroz naselje, sunce je bilo na zalasku, a celi dan je prošao kao svaki drugi, ali on je znao da se nešto menja. Ana je otišla na tržnicu i Luka je stajao ispred svoje kuće, sklonivši pogled prema njenoj okićenoj terasa. Po prvi put, ona nije bila tamo. Marka nije bilo, a stara terasa koju je uvek smatrala nekom vrstom sigurne zone bila je prazna. Osećao je da mora da izađe i krene prema njoj. Težak korak, srce koje je kucalo neizvesno, a duša mu je nalagala da mora da zna da li je ona stvarno, poput njega, opterećena ovom zabranjenom željom.
Kada je naišao, njena vrata su bila otključana. Luka je dugo stajao pred njima. Njegovo srce je bilo spremno za nešto što je mogao samo da poželi. Srce mu je bilo bolno. On je želeo nju. Ana ga je uvek gledala s toplim osmehom i pomalo blago, kao da mu je možda slala neku skrivenu poruku kroz svoje poglede. Da li je to bilo samo u njegovoj glavi? Bez obzira na sve, on je znao da postoji nešto između njih, nešto neizgovoreno. Tu, usred ničega, nije mogao da se zadrži. Ugurao je vrata, slegnuo ramenima i došao do nje.
Njena ponuda
„Luka?“ – reče Ana, iznenađena. Njene oči su se zadržale na njegovim, nesvesno je okrenula glavu. Osećao je njenu tremu, njenu nesigurnost koja je bila očigledna. Možda je nešto videla, možda je u njegovim očima videla ono što nije smela. Ipak, pre nego što je mogao da progovori, ona je napravila prvi korak.
„Dođi, popij kafu sa mnom“, rekla je, a njen glas je bio miran, ali pomalo uzbuđen. Njena ruka je pokazala ka stolu. Sedeo je. Tada je razgovor tekao obazrivo, sve dok se nisu dotakli dubljih tema, dok su razgovarali o nečemu jednostavnom, kao što je običan dan. I tada su se njihove oči susrele. Bilo je jasno da je došao trenutak – trenutak kada nisu mogli više da ignorišu to nešto. Ana je bila svesna svog muža i njegovih neverovatnih kvaliteta, ali Luka je bio tu. Tamo, pred njom, s tako čistim i iskrenim očima, i sa požudom koja nije bila lako prikrivena.
Opasna igra
„Nikada nisam mislila da bih ovako nešto uradila“, rekla je Ana, tiho, dok je spustila šolju kafe. „Ali, Luka… ne mogu više da se pretvaram.“ Njene reči su bile opasne. Niko, ni ona ni on, nisu znali gde će ih ovo odvesti, ali jedno je bilo sigurno – njihova igra je počela. Bilo je to kao da su obe strane pale u ponor strasti, ne obazirući se na posledice koje su ih mogle čekati.
„Ana“, prošaptao je Luka, njegov glas pun vruće želje. „Ovo ne može da se nastavi ovako. Ti i ja… ovo je samo početak.“
Zaključak
Ovaj susret postao je njihov. Iako nisu smeli da nastave, nisu mogli da se zaustave. Svaka njihova misao bila je preplavljena zabranjenim željama. Luka je znao da ovo nije samo fizička atrakcija, već da je u pitanju nešto mnogo dublje. Ali, ono što su oboje znali bilo je ovo: ljubav, kada je zabranjena, nosi težak teret. I kako će nastaviti, to niko nije znao. Hoće li se nositi sa posljedicama svojih postupaka ili će se od njih distancirati? A najvažnije pitanje ostalo je: Hoće li moći da odu i da zaborave? Ili će ih strast koju su probudili goniti do kraja života?
